Dusan Djukarić
Samostalna izložba 43 akvarela
Grey Gallera, 4 jun – 4 jula 2015 Lozana, Švajcarska
Doboro došli !!

Dusan Djukaric
Grupna izložba
Galería Rincón del Arte Granada (España)
Solo ARTE & Solo CALIDAD
19 mart – 22 april 2015

Dusan Đukarić intervju u najnovijem magazinu Pratique des Arts n° 109

Kliknite ovde kako bi ste pogledali

Svečano otvaranje ižložbe  ”FIGURACIJA TRADICIJA NACIJA”  u četvtak, 4 novenbra 2010 godine u 19 časova u velikoj izložbenoj sali Doma vojske  Srbije. Najbolji slikari izlažu svoja dela: Milan Miletić, Dragan Martinović, Tomislav Suhecki, Stojan Milanov, Dušan Djukarić, Ratko Lalić, Slobodan Bob Đurđević, Damir Savić, Rade Stanković, Goran Mitrović, Slobodan Sotirov, Aleksandar Aca  Jovanović, Dobrica Maksimović, Nenad Stanković, Gordana Gajin,  itd.

                                                               Dusan Djukaric 

Akvarel “SKC”- Beograd

ДУШАН ЂУКАРИЋ, ЈЕДАН ОД НАЈОСОБЕНИЈИХ СРПСКИХ АКВАРЕЛИСТА ДАНАС

Сједињавање и надрастање

Подигао је ову уметност на виши ниво. Његова урбана средишта не препознајемо по тачности описа већ по утиску који остављају.  Он је сликар атмосфере, а не преписивач реалности. Сјединивши европски и далекоисточни стил, мимезу и апстракцију, чулност и интуицију, привржен пре свега животу, у дела уноси смиреност и осећај за простор. Мртва природа, оријенталне сцене, марине, пејзажи, актови, улице… Нарочито плене његове сцене Београда и Венеције.

                                                                                Пише: Дејан Ђорић

 
Премда је као сликарска техника потиснут из галерија и не проучава се на уметничким факултетима, акварел је у српској уметности крајем XX и почетком XXI века био изузетно успешан. У овој ликовној техници, по неким мишљењима најтежој, стварају и авангардни и традиционални уметници. Формирале су се посебне школе, значајни акварелисти и њихови следбеници.
Некада је у нашој уметности акварел, као и цртеж, био више помоћно средство, пре забелешка него ликовна дисциплина којој се придаје већа пажња. Данас је један од врхунских израза пре свега фигуралне уметности у Србији, самостална дисциплина која има своје посвећенике, колекционаре, па чак и специјалистичке галерије.
Ранко Бељинац, у јавности и у ликовном миљеу сматран најбољим домаћим акварелистом, добијао је, између осталог, прве награде на великим интернационалним изложбама у Енглеској, где их је најтеже освојити. Откад Бељинца више нема, можда најособенији српски акварелиста је Душан Ђукарић. Постоје озбиљни аргументи који иду у прилог овој тези. Разматрали су и тако строги, критички расположени уметници какав је Владан Радовановић.

ЛОВАЦ НА АТМОСФЕРУ

Бељинац је акварел третирао на сликарски начин, као технику са великим могућностима вишеслојног набојавања, подсликавања, подастирања бојених слојева, слично такозваној „сувој четки”. Зато је аквареле сликао веома дуго, пипаво, педантно, као у графици искључујући могућност грешке али и случаја, толико битног у акварелистици.

Ђукарић је кренуо другим путем у оквиру исте проблематике. Његов стил није нимало апстрактан или оријенталистички слободан, не користи лавирања и широко, овлашно бојење површине, не зна за цурења, капања, прскања и случајност узнетудо уметничког значаја. Не може се за начин рада овог мајстора рећи да је близак далекоисточној традицији, која је имала толики утицај на модерну уметност (омогућивши многа остварења ташизма и апстрактног експресионизма, те формирајући сликаре попут Џексона Полока, Марка Ротка и Зао Ву Кија).

 
Ђукарић не слика апстрактно, али и не одбацује нека решења те школе, сасвим супротне од европскеакварелске традиције удуху минуциозно обрађених детаља. Не слика блиско естетици коју је назначиоАлбрехт Дирер, за кога неки врхунски акварелисти тврде да са њим почиње изавршава се европски акварел. Диреровски прецизан стил је утицајан све до XIX века и Александра Козенса, који предлаже и остварује сликањепејзажа уз помоћ мрља и флека. У духу тог учења са почетка модерне делује и Душан Ђукарић. Акварел је ослободио од крајњег веризма, не занима га само да дело буде миметички веран одраз стварности у маниру (хипер)реализма, већ жели и да истакне нека својства карактеристична само за ту уметност, да је на тај начин издвоји и уздигне. Зато на његовим акварелима уочавамо атмосферу, сфумато измаглице, испарења, водене паре, кише или смога, а те ефекте је неупоредиво теже представити него верно, стрпљиво и доследно копирати призоре из стварности.

 МОЋ НИЈАНСИ И ДЕТАЉА

 Ђукарић је акварел довео на виши ниво. Његова урбана средишта не препознајемопо тачности описа већ по утиску којиостављају, он је сликар атмосфере а не дословни преписивач реалности. Сјединившиевропски и далекоисточни стил, мимезу и апстракцију, чулност и интуицију, привржен пре свега животу, у дела уноси смиреност и осећај за простор.

Био је уочен још на првим самосталним изложбама у Београду, колекционари су откупљивали целе његове изложбе. Убрзо је своју технику довео до виртуозности, као ретко ко у савременом фигуралном акварелу, и сликао формате од сто шездесет сантиметара. Познаваоци кажу да његов начин рада више од Бељинчевог одговара правој природи акварела. Осим ласкавих епитета, Ђукарића са Бељинцем повезује и један необичан податак. Бељинац је био веома цењен иконописац који је иконописом престао да се бави када је постао акварелиста. Душан Ђукарић је слично занемарио каријеру успешног фрескописца у корист акварелске. У односу иконе и фреске, минијатурне и монументалне слике, прецизности и апстрактности, детаљности и сведености, вероватно се крије тајна умећа овог мајстора.

Ведра понесеност

Полазећи од оних ‘случајних каприца несвесне руке’, а вођен заносом слободе геста, Душан Ђукарић на својим акварелима долази до флуидних еманација које зраче у правцу нашег срца. Па ако је акварел интимни разговор душе, белине папира и флуидних мрља боје, онда дражест Ђукарићевих акварела видим понајпре у тој маргини нечег лелујавог и једва додирнутог, у свежини и неповређености белина… Ђукарић је своје аквареле суздржане чулности насликао не само бојом, већ и одуховљењем оне психолошке белине акварелског папира. Он светлосном, тонском градацијом разлаже, раслојава и ритмизује призоре који га интригирају, отварајући тако посматрачу осетљивог душевног састава један посебан угођај ведре понесености.” (Драган Јовановић Данилов)

Dušan Đukarić: Čudo u kapi boje i vode

Umetnost u svojoj rasplinutosti i potrebi da sve proglasi za umetnost vrši samoubilačku misiju. Akvarelu, sa iskrenim simpatijama, ostaje da odoli tim pokušajima “evolucije”. U svojoj savršenosti, zbog jednostavnosti on upravo i traje. I sa jednom kapi boje i kapi vode čini čuda.

Ovo je u intervjuu za “Glas Srpske” rekao akademski slikar iz Beograda Dušan Đukarić, čija izložba akvarela u LTG galeriji izaziva veliko interesovanje publike.

* GLAS: Zašto ste počeli da se bavite akvarelom?

ĐUKARIĆ: Akvarel ume svojom jednostavnošću da zavede, da vas opčini. Ako jedanput uspete da napravite dobar akvarel, uvek ćete mu se vraćati; tu vam nema pomoći. Nekako čini mi se, moj temperament je takav da nemam strpljenja da dugo slikam jednu sliku; moram da je završim u jednom dahu. Akvarel je idealna tehnika za tu vrstu strpljena. Godinama slikajući freske po crkvama stekao sam utisak da postoji uverenje kod nekih ljudi da onaj ko se bavi takvom vrstom umetnosti nema veze sa slikarstvom. Pokušaj da to demantujem jeste razlog da izaberem najtežu tehniku u slikarstvu – akvarel. A onda u akvarelu najtežu disciplinu, akvarel atmosfere.

* GLAS: Koji su Vam motivi zanimljivi za slikanje i zašto?

ĐUKARIĆ: Spadam u one slikare koji motive biraju po nekom trenutnom raspoloženju. Retko kad da sa sobom nemam blok za skicu i olovku, tako da motive, beleške, “hvatam u hodu”, a posle to razvijam u sliku. Dešava mi se da počnem sa jednom skicom na papiru, potpuno ubeđen da sam na putu da napravim nešto izuzetno, veliko, a uradim osrednju sliku. I obrnuto. Puno toga odbacim. Kad biste samo znali koliko sam papira bacio, bila bi to jedna omanja soba puna od dna do vrha. Sada sve manje imam problema sa tim. Trudim se da moj slikarski opus tematski bude što više različit; volim da slikam sve: marine, gradski pejzaž, aktove, portrete, žanr scene, pejzaže. Moram da priznam, nisam ljubitelj slikanja mrtve prirode, a uvek sam inspirisan brodovima, čamcima, vodom. Oni su setni, nose neku priču. Čuvaju tajnu.

Figure ljudi me uvek inspirišu, u svakodnevnom životu, na ulici – nekad znam sa tim i preterati.

* GLAS: Gdje se akvarel danas u svijetu nalazi? Da li je tehnika evoluirala?

ĐUKARIĆ: Divim se Sargentu. Akvareli Ilije Repina to je nešto pred čim zanemite. Gledate savršenu kontrolu onog slučajnog momenta lepote u akvarelu. Gledate kako je umetnik znao da sluša vodu, da prati i ne remeti njen tok, vidite nepodnošljivu lakoću slikanja. Tu ne treba tražiti propuste. Danas slikarstvo sve manje ima vodeću ulogu u umetnosti. Ono što je bilo najnežnije – akvarel, to je prvo i zgaženo; malo ko da se osmelio da čuva akvarel. Retki su “pozvani” da danas akvarel dignu u neslućene visine.

* GLAS: Slikali ste ikone. Da li ste imali neki svoj stil, odnosno lični pečat?

ĐUKARIĆ: Kada nešto upijate već dve decenije, kad vaše oko i duša nauče da gledaju drhtaj ruku starih majstora koji su pre vas slikali i kada imate to u sebi, onda dobijete potrebu da se takmičite sa njima. I onda hteli to vi ili ne, kada oslikate stotine i stotine kvadrata freske, stil ili lični pečat sam se nametne. I od toga ne možete pobeći.

Jedan od stotinu

Dušan Đukarić proglašen je za jednog od stotinu najboljih akvarelista svijeta.

– Jedna velika englesko-američka izdavačka kuća koja svake godine objavljuje luksuzne publikacije sa senzacionalnim informacijama koje šalje na adrese većih svetskih galerija, prethodne dve godine objavila je sto najboljih fotografa sveta, pa sto najboljih slikara koji rade u ulju. Ove godine od hiljadu pozvanih slikara akvarelista ušao sam u izbor među sto najboljih – kazao je Dušan Đukarić.