Intervju za Novine “Glas Srpske”

Dušan Đukarić: Čudo u kapi boje i vode

Umetnost u svojoj rasplinutosti i potrebi da sve proglasi za umetnost vrši samoubilačku misiju. Akvarelu, sa iskrenim simpatijama, ostaje da odoli tim pokušajima “evolucije”. U svojoj savršenosti, zbog jednostavnosti on upravo i traje. I sa jednom kapi boje i kapi vode čini čuda.

Ovo je u intervjuu za “Glas Srpske” rekao akademski slikar iz Beograda Dušan Đukarić, čija izložba akvarela u LTG galeriji izaziva veliko interesovanje publike.

* GLAS: Zašto ste počeli da se bavite akvarelom?

ĐUKARIĆ: Akvarel ume svojom jednostavnošću da zavede, da vas opčini. Ako jedanput uspete da napravite dobar akvarel, uvek ćete mu se vraćati; tu vam nema pomoći. Nekako čini mi se, moj temperament je takav da nemam strpljenja da dugo slikam jednu sliku; moram da je završim u jednom dahu. Akvarel je idealna tehnika za tu vrstu strpljena. Godinama slikajući freske po crkvama stekao sam utisak da postoji uverenje kod nekih ljudi da onaj ko se bavi takvom vrstom umetnosti nema veze sa slikarstvom. Pokušaj da to demantujem jeste razlog da izaberem najtežu tehniku u slikarstvu – akvarel. A onda u akvarelu najtežu disciplinu, akvarel atmosfere.

* GLAS: Koji su Vam motivi zanimljivi za slikanje i zašto?

ĐUKARIĆ: Spadam u one slikare koji motive biraju po nekom trenutnom raspoloženju. Retko kad da sa sobom nemam blok za skicu i olovku, tako da motive, beleške, “hvatam u hodu”, a posle to razvijam u sliku. Dešava mi se da počnem sa jednom skicom na papiru, potpuno ubeđen da sam na putu da napravim nešto izuzetno, veliko, a uradim osrednju sliku. I obrnuto. Puno toga odbacim. Kad biste samo znali koliko sam papira bacio, bila bi to jedna omanja soba puna od dna do vrha. Sada sve manje imam problema sa tim. Trudim se da moj slikarski opus tematski bude što više različit; volim da slikam sve: marine, gradski pejzaž, aktove, portrete, žanr scene, pejzaže. Moram da priznam, nisam ljubitelj slikanja mrtve prirode, a uvek sam inspirisan brodovima, čamcima, vodom. Oni su setni, nose neku priču. Čuvaju tajnu.

Figure ljudi me uvek inspirišu, u svakodnevnom životu, na ulici – nekad znam sa tim i preterati.

* GLAS: Gdje se akvarel danas u svijetu nalazi? Da li je tehnika evoluirala?

ĐUKARIĆ: Divim se Sargentu. Akvareli Ilije Repina to je nešto pred čim zanemite. Gledate savršenu kontrolu onog slučajnog momenta lepote u akvarelu. Gledate kako je umetnik znao da sluša vodu, da prati i ne remeti njen tok, vidite nepodnošljivu lakoću slikanja. Tu ne treba tražiti propuste. Danas slikarstvo sve manje ima vodeću ulogu u umetnosti. Ono što je bilo najnežnije – akvarel, to je prvo i zgaženo; malo ko da se osmelio da čuva akvarel. Retki su “pozvani” da danas akvarel dignu u neslućene visine.

* GLAS: Slikali ste ikone. Da li ste imali neki svoj stil, odnosno lični pečat?

ĐUKARIĆ: Kada nešto upijate već dve decenije, kad vaše oko i duša nauče da gledaju drhtaj ruku starih majstora koji su pre vas slikali i kada imate to u sebi, onda dobijete potrebu da se takmičite sa njima. I onda hteli to vi ili ne, kada oslikate stotine i stotine kvadrata freske, stil ili lični pečat sam se nametne. I od toga ne možete pobeći.

Jedan od stotinu

Dušan Đukarić proglašen je za jednog od stotinu najboljih akvarelista svijeta.

– Jedna velika englesko-američka izdavačka kuća koja svake godine objavljuje luksuzne publikacije sa senzacionalnim informacijama koje šalje na adrese većih svetskih galerija, prethodne dve godine objavila je sto najboljih fotografa sveta, pa sto najboljih slikara koji rade u ulju. Ove godine od hiljadu pozvanih slikara akvarelista ušao sam u izbor među sto najboljih – kazao je Dušan Đukarić.