Language Chooser

Biografija

 

MISTIČNI AKVARELI

 U jednom predavanju koje je održao četvrtog februara 1957. godine na Kolarčevom narodnom univerzitetu, Peđa Milosavljević, veliki znalac i majstor tehnike akvarela, govori o „materinskoj Aziji“. Kinezi su akvarel smatrali najvrednijom i najtežom slikarskom tehnikom, odnoseći se prema njemu sa najdubljim poštovanjem. Najčuvenija kineska hartija za akvarel zove se ČENG HSIN TENG, što znači „predvorje za razbistravanje uma“. I doista, ne znam preciznijeg određenja ove slikarske tehnike – akvarel je svojevrsno razbistravanje i uma i duše. Put do vrhunskog akvarela je uvek put izbistravanja i zenovskog očišćenja od svih suvišnosti koje bi mogle da naruše njegovu harmoniju.

Dušan Đukarić je umeo da sasluša zov i poruke jedne civilizacije koja je dve hiljade godina bila verna jakoj etici i estetici i nešto od njihovog smisla prenese u svoje akvarele, čija realizacija i lakoća zaista postiđuju. Imponuje respekt koji Đukarić ima prema materijalu, njegov pobožan i staložen odnos prema plemenitoj hartiji, njegova koncentracija i ozbiljnost u poslu, te odgovornost i nežnost za sve što dodirne. Ovaj vrsni akvarelista slika svoje akvarele veštinom odsustva veštine, kako je to govorio Hasegava. Njegovi akvareli izvanredne stilske čistote odišu slutnjom, utiskom, uznesenjem i stoga deluju nematerijalno. Oni pokazuju koliko je boja emanacija svetla, te koliko duboko je muzika umetnosti Dalekog Istoka ušla u njegov mediteranski razum. Na svojim akvarelima koji imaju sunčani karakter, Dušan Đukarić je poetičan i muzikalan akvarelist prefinjene osećajnosti. On drži do suzdržanog kolorita koji se graniči sa monohromnošću. Drži do lepog, a lepo je, kako to kaže Plotin „cvetanje bića“. Pronalazimo na njegovim akvarelima nečeg od romantičarskog shvatanja lepog. Nečeg od onog Novalisovog nauka da svet treba uvek iznova romantizovati.          

 Da geografski pejzaž trajno određuje i duševni pejzaž, potvrđuju ovi prefinjeni akvareli. Duboka i iskrena simpatija stvorila je njegove velegradske prizore i arkadijske predele prožete jednom toplom lirskom i muzičkom duševnošću. Odan kultu lepote i svečanoj ozarenosti prizora, ovaj umetnik, sušti liričar, uspeva da u jednom podemonjenom svetu sačuva moć čednog gledanja. Na njegovim akvarelima nećemo pronaći ničeg impulsivnog i dramtičnog već samo jednu suzdržanu liriku koja je izraz smirenog, intimističkog temperamenta. Pejzaž je kod Đukarića dematerijalizovan muzikalnim kolorističkim fluidima i nežnim plavetnilima. Konvencionalnu temu ovaj umetnik ume da oplemeni duhom finese i lirske istančanosti. Modelacija predmeta sva je u nežnim prelivima i polutonovima. Jedan muzikalan likovni jezik koji računa sa fluidnošću atmosfere i teperavom pokretljivošću vode sve je odlučio na Đukarićevim akvarelima.

Mudrost ovog umetnika jeste u tome što uspeva da se izrazi na jedan rudimentaran, a opet lak način (reč lak ovde upotrebljavam u njenom ritualnom, a ne vrednosnom značenju). No, put do ovih akvarela nije bio nimalo lak – to je put izbistravanja i zenovskog očišćenja od svih suvišnosti koje bi mogle da naruše njihov sklad i harmoniju. Sve je na ovim akvarelima pozlaćeno aureolom posvećenosti i neke otajstvene koprene u sferi tihožitija, sna i opojnosti. Najupečatljiviji radovi u Đukarićevom opusu su možda njegovi prizori Venecije u kojima je ovaj umetnik ispoljio izvanredno prefinjeno osećanje za postizanje prostorne iluzije i idilične i romantične omame ovog grada koji se, kako to reče Gete, može porediti jedino sa samim sobom. Đukarić je pravi majstor u prikazivanju atmosfere Venecije, vode zasejane gondolama, a ljudske figure su na njegovim akvarelima prikazane gotovo siluetarno. Takođe imponuju akvareli na kojima je predstavljena živopisna lepota Perasta, onaj sugestivni kontrast između statičnosti obale i dinamičnosti vode.

Polazeći od onih „slučajnih kaprica nesvesne ruke“, a vođen zanosom slobode gesta, Dušan Đukarić na svojim akvarelima ( koji na najlepši način otrkrivaju romantičarsku crtu u njegovoj prirodi) dolazi do fluidnih emanacija koje zrače u pravcu našeg srca. Pa ako je akvarel intimni razgovor duše, beline papira i fluidnih mrlja boje, onda dražest Đukarićevih akvarela vidim ponajpre u toj margini nečeg lelujavaog i jedva dodirnutog, u svežini i nepovređenosti belina. A nema vrsnog akvareliste bez osećaja za pravi omer pigmenta i boje. Đukarić je svoje akvarele suzdržane čulnosti naslikao ne samo bojom, već i oduhovljenjem one psihološke beline akvarelskog papira. On svetlosnom, tonskom gradacijom razlaže, raslojava i ritmizuje prizore koji ga intrigiraju i tako posmatraču osetljivog duševnog sastava otvara jedan poseban ugođaj vedre ponesenosti. Nekoliko kolorističkih mrlja i linearnih akcenata, dovoljno je da Đukarić pomoću svetlosti i atmosfere načini jednu lirsku čaroliju. A svetlost, kako je to rečeno u baštinjenim spisima, može iz sebe da isija samo onaj koji sam ima svetlosti u duši. Jedan vedrina koja je imanentno mediteranska plavi ove akvarele iza kojih otkrivamo prefinjenog lirskog pesnika koji ima sposobnost da svoje radove produhovi toplom lirskom eleviranošću i arkadijskim kolorističkim erotizmom. Đukarićeva akvarelska invencija je, dakle, imanentno pesnička i muzička. Njegovi akvareli su praznici vazdušne pokretnosti, oni su veoma kompleksni, uravnoteženi, laki i živi, puni nerva koji otkriva čistu slikarsku dušu. U poetičnom, srebrnastom štimungu i zlatastom treperenju ovih akvarela, u zagonetnim sivilima i sonornim plavilima kolorističke muzike, stvari kao da su izgubile svoju telesnost. Ovaj umetnik je u svojim estetički pročišćenim akvarelima dostigao drevnu kinesku mudrost zaustavljanja dinamike brzog, gestualnog poteza u pravom trenutku.

Dušan Đukarić je od onih autentičnih mediteranskih akvarelista koji nose „sunce u utrobi“. Otuda na svojim akvarelima on doživljava „preporod u svetlu“. A zatim, njegova naklonost akvarelu stvar je jedne duboko unutrašnje dispozicije koja je u suštini spiritualna, a ne nešto što je školnički preuzeto i nasledovano. U Đukarićevim akvarelima tako otvorenim ka prostorima vedrine, otelovljeno je ono najzavetnije i najnežnije što je ovaj umetnik nosio u sebi. Intimni po ugođaju, oni zrače nekom finom i otmenom diskrecijom i fluidnošću.

Primećujemo na Đukarićevim akvarelima srećan sklad između zanatskog umeća i prirode umetnikove duševnosti. Od impresionista Đukarić je preuzeo nauk o važnosti svetlosti i odseva, te treperenja svetla. Prefinjena koloristička muzika srebrnasto plavog tonaliteta, sedefnih tonova i jesenskih okera, govori o duševnoj istančanosti ovog umetnika koji donosi viziju jednog ozarenog sveta, intimnog blagostanja, topline i ljupkosti. Tu muzikalnu emociju i meditaciju pred pejzažom koji ga intrigira, Đukarić uspeva da prenese i na posmatrača osetljivog duhovnog i duševnog sastava. Tako Đukarićev prisni intimitet postaje blagonaklon i naš.

Site Design and Internet Marketing by 2buy1click Ltd